Srbija: najnoviji front u COVID 19 nemirima
:Anarhistička perspektiva iz Beograda
Na samoj granici Evropske unije, Srbija je najnovija zemlja u eri COVID-19 u kojoj su nemiri prerasli u otvorenu pobunu. U ovim nemirima, kao i na početku pokreta Žutih prsluka u Francuskoj, demonstranti svih ubeđenja – od fašista i fudbalskih huligana, do liberala, levičara, i anarhista – se takmiče za određenje smera budućih protestnih pokreta. U tekstu koji sledi, anarhistkinje i anarhisti iz Beograda opisuju nedelju sukoba u glavnom gradu, analizirajući zašto je važno preduprediti dominaciju fašista u sukobima sa vlastima i liberalsku delegitimizaciju takvih sukoba kao „nasilnih“ ili suštinski fašističkih.
Prevod urađen ljubaznošću Antipolitike.
Kako su prizori građanskih nemira i policijskog nasilja u Srbiji obilazili svet, mnogi od nas ovde u Srbiji su dobili poruke od drugova i drugarica koji su se raspitivali o prirodi nemira, naročito s obzirom na to koliko su ti prizori bili konfuzni i često protivrečni. Nekoliko nas koji smo bili na ulicama svake večeri otkad su protesti u Beogradu počeli želimo da ponudimo naše viđenje i analizu. Govorićemo samo o Beogradu, pošto je situacija u Novom Sadu i drugim gradovima bila dosta drugačija.
cdn.crimethinc.com/assets/articles/2020/07/13/1.jpg
Mada su nedavni neredi izazvani odlukom vlade da ponovo uvede policijski čas i druge restriktivne mere kao odgovor na novi skok broja slučajeva COVID-19, pravi uzrok leži u dugotrajnom i široko rasprostranjenom nezadovoljstvu izazvanom sve represivnijim režimom Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke. Na samom početku epidemije, režim je na konferenciju za novinare doveo nadridoktora koji se bukvalno smejao virusu, uz tvrdnje kako je u pitanju „najsmešniji virus na svetu“ i seksističke komentare o tome kako bi žene trebalo da iskoriste pandemiju kao priliku za šoping u Italiji. Kako se virus proširio, vlada je ubrzo promenila ploču i Srbija je uvela neke od najstrožih mera u Evropi. Vučić i premijerka Brnabić su poricali da su ikad potcenjivali virus i okrivili obične ljude, dajući karantinskim merama kazneni karakter. Početkom maja, čim su brojevi počeli da opadaju, vlada je brzo napustila većinu mera predostrožnosti i dozvolila povratak života u normalu. U manje od nedelju dana, stanovnici Srbije su od instrukcija da ne napuštaju stanove došli do obaveštenja da slobodno mogu da posećuju kafiće.
Policijski čas se okončao tačno pred planirane junske izbora, koje su opozicione stranke bojkotovale još pre pandemije. Vlada je manipulisala brojem umrlih i obolelih do izbora. Vladajuća partija je odnela ubedljivu pobedu, učestvujući praktično bez protivnika. Nakon izbora je ozbiljnost situacije postala očigledna. Razdrobljena infrastruktura zdravstva u Srbiji, u raspadu nakon decenija zapostavljanja, je preopterećena. U gradovima koji su najteže pogođeni, poput Novog Pazara, zdravstveni radnici su saopštili kako su primorani da leče COVID-19 pacijente u hodnicima zbog manjka prostora i resursa. Predsednik Vučić i premijerka Brnabić održali su konferenciju za novinare na kojoj su praktično pravili ludim zaposlene u zdravstvu, izjavljujući kako su bolnice u Srbiji opremljene za suočavanje sa epidemijom podjednako dobro kao i bolnice u najbogatijim zemljama Zapadne Evrope.
Spontati protesti: hronologija i sastav
Uvod za veliki spontani protest dogodio se u noći 2. jula, nekoliko dana pre saopštenja predsednika Vučića koje je izazvalo nemire. Reagujući na odluku o pooštrenim merama kontrole koje su podrazumevale iseljavanje studentskih domova, mnogi studenti su marširali iz domova u različitim krajevima Beograda ka zgradi Skupštine u centru grada.
Studenti su imali brojne razloge da budu ljuti. U domove su se vratili nedavno, nakon što se univerzitet ponovo otvorio, samo da bi otkrili da su ih slagali i da postoji opasnost da budu poslati kućama, čime bi potencijalno ugrozili svoje porodice. Ovo je velika briga u zemlji gde su mnoga domaćinstva sačinjena od više generacija, a posebno za studente iz manjih gradova i ruralnih predela koji su još slabije opremljeni za nošenje sa uplivom novih slučajeva.
Ti protesti su protekli bez veće državne intervencije. Ipak, kako je pristizalo sve više ljudi, okupio se i kontingent demonstranata desničara, što je dovelo do sučeljavanja, kada je nekoliko studentskih aktivistkinja od njih zahtevalo da uklone nacionalistički transparent. Nakon protesta, ove aktivistkinje su bile izložene doxxingu, kao i pretnjama silovanjem i ubistvom od strane desničarskih trolova na internetu.
7. jul
Nekoliko sati nakon što je Vučić najavio nove mere, uključujući i policijski čas tokom vikenda, demonstranti su počeli da se okupljaju ispred zgrade Skupštine. Većina nas je bila obaveštena usmenim putem; drugi su videli objave na internetu. Kada sam stigao, već se okupilo preko hiljadu ljudi. Masu su činili mnogi obični ljudi, članovi raznih levih i liberalnih grupa i stranaka, i predvodnica desničara u prvim redovima, najbližim Skupštini. Desničare je najlakše prepoznati po zastavama i pesmama, uobičajenim na fudbalskim utakmicama i drugim desničarskim okupljanjima. Do 10 uveče demonstranti su zauzeli stepenice Skupštine i počeli da gađaju zgradu bakljama i vatrometom; na kraju je nekolicina demonstranata uspela i da uđe u zgradu.
Mnogi ljudi su još uvek pristizali kada je policija iskoristila suzavac. Policijski odgovor je bio tvrd; nasumično ispaljivan suzavac je zasuo mnoge posmatrače, stanove i ljude zaglavljene u saobraćaju. Sukobi su se nastavili nekoliko sati, okončavajući se oko tri ujutru.
Mada su mnogi ljudi učestvovali u sukobima sa policijom, najveći deo je pripadao desničarskim redovima. Prizori policijskog nasilja su se brzo proširili po društvenim mrežama i televiziji, a izdvojili su se snimak čoveka koji je u živom programu tvrdio kako je tu zbog svog oca koji je umro jer u bolnici nije bilo dovoljno respiratora, i snimak policije koja surovo tuče nekoliko momaka koji sede na klupi u parku.
8. jul
Besne zbog policijskog nasilja prethodne noći, hiljade ljudi su se okupile oko zgrade Skupštine naredne večeri. Ovog puta je policija značajno pojačala svoje prisustvo u gradu, dovodeći policiju za razbijanje nereda iz drugih gradova, kao i žandarmeriju i Specijalnu antiterorističku jedinicu (SAJ). Sukobi su počeli rano; predvidivo, policijska represija je bila još jača. Bacali su suzavac po centru grada, koji je došao i do najvećeg porodilišta u gradu.
Tokom narednih nekoliko sati, policija je nastavila da nasilno potiskuje demonstrante iz centra ka okolnim susedstvima. Do kraja večeri nije bilo mnogo ulica u široj okolini centra u kojima se nije nalazila neka vrsta improvizovane blokade, uglavnom kontejneri.
Mada se krajnja desnica ponovo nalazila na čelu sukoba, ovog puta je postojala atmosfera opšte pobune. Te noći je nekoliko nas srelo poznanike koji nemaju ništa sa desnicom, a koji su se sukobljavali sa policijom i uključili u uništavanje imovine.
cdn.crimethinc.com/assets/articles/2020/07/13/6.jpg
9. jul
Treći dan protesta je uglavnom karakterisalo ono što bi se moglo posmatrati kao liberalska reakcija na prethodne dane. Ovog puta je glavni poziv na protest značio mirno sedenje ispred Skupštine. Ideja koju su zagovarali organizatori, a podržalo nekoliko političkih pokreta i stranaka, je bila da će sedenje dokazati kako je većina demonstranata miroljubiva i ne želi da isprovocira nasilje.
Protest je ponovo bio masovan, ali je većini ljudi bilo nejasno šta ćemo postići osim sedenja i odbacivanja „nasilja“. Neki od nas su čuli komentare nekolicine ljudi koji su bili iznervirani jer im je na patronizirajući način uporno govoreno da sednu.
Ironično, neki demonstranti su mazili policijske konje i grlili iste one policajce koji su nemilosrdno tukli ljude prethodne dve večeri. Mada su demonstranti uspeli da istisnu desničare na obode protesta, većina ljudi koja je sedela je na kraju počela da odlazi, pošto nije postojao dogovor da se učini nešto konkretno, poput zauzimanja trga. Kasnije tokom večeri, neki od desničara su se vratili i pevali nacionalnu himnu, odigrali kolo, i konačno otišli kući.
10. jul
S obzirom na neefikasnost protesta od prethodne večeri, bilo je nejasno šta će se dogoditi u petak uveče. Levi blok, koji je uključivao nekoliko levičarskih grupa, je po prvi put bio vidljiv, a njihovi transparenti su se uglavnom odnosili na policijsku brutalnost i zdravstvo
Još jednom, elementima najspremnijim na sukobe u prvim redovima dominirale su desničarske grupe. Ipak, ovog puta su preovladale pesme koje nisu bile otvoreno desničarske. Sve u svemu, raspoloženje je naginjalo sukobima; kada su baklje i vatromet počeli da lete ka Skupštini, čula se mešavina uzvika odobravanja i osporavanja, ali je delovalo da ljudi uglavnom odobravaju. Demonstranti su probili policijsku liniju koja je branila Skupštinu i uspeli da dođu do stepenica, gde se okršaj završio suzavcem i policijskim batinanjem. Policija je izvršila nekoliko hapšenja i na kraju razbila gomilu.
cdn.crimethinc.com/assets/articles/2020/07/13/8.jpg
11. jul
Desničarska grupa okupljena oko raspopa koji zagovara teorije zavere je donela podijum sa zvučnicima. Dok je on trabunjao svojim slušaocima, većina ljudi je napustila protest. Dok smo odlazili, jedan od nas je čuo tipa kako kaže: „Ma daj da napadnemo jebenu Skupštinu.“
Kasnije te noći, policija za razbijanje nereda i policija u civilu je brutalno napala i uhapsila nekoliko ljudi koji su ostali, a koji nisu bili povezani sa pomenutim desničarima.
cdn.crimethinc.com/assets/articles/2020/07/13/2.jpg
Neke misli o nasilju
Od samog početka, narativom države i većine političkih grupa iz celog spektra dominirala je osuda „nasilja“ koje čine fašisti, uz objašnjenje da to diskredituje očiglednu poruku većine demonstranata. Ali šta većina demonstranata želi? Loše upravljanje odgovorom na COVID-19 je samo simptom nečega mnogo većeg, i sastav protesta reprezentativno oslikava sva ukrštanja protivljenja režimu Aleksandra Vučića.
Desnica je bila tamo jer je, prema njoj, Vučić izdao svoje ekstremnodesničarske korene i „prodao Kosovo“ postavši marioneta Evropske unije/Džordža Soroša/NATO-a/migranata/reptilijanaca ili koja god teorija zavere je bila aktuelna ovog meseca. Za ljude koji nisu upoznati sa situacijom na Balkanu, Aleksandar Vučić je proveo većinu svoje političke karijere u krajnje desnoj Srpskoj radikalnoj stranci; tokom raspada Jugoslavije to je bio jedan od najotrovnijih i najgenocidnijih političkih pokreta tod doba, koji snosi odgovornost za smrt hiljada ljudi. Nakon toga se Vučić preumio u „modernog, proevropskog političara“. Sa druge strane, liberalna opozicija Vučićevom režimu, u svim različitim oblicima koje uzima, je ozbiljno diskreditovana zbog sprovođenja neoliberalnih reformi koje su Vučiću i omogućile da dođe na vlast.
Očigledno, kao anarhistkinje i antiautoritarci, odbacujemo sve navedene opcije. Sada izgleda da i dobar deo demonstranata na ulicama čini isto to. Prva dva dana je nekoliko političara koji su se pojavili pokušavajući da kapitalizuju na besu mase bilo oterano ili napadnuto. To uključuje političare sa krajnje desnice kao i nekoliko drugih opozicionih lidera različitih boja. Takođe, iz naše perspektive, napadanje simbola moći i kapitala nije nasilje. Policija postoji isključivo radi zaštite tih institucija; opiranje njima nikada ne može biti suštinski loše. Mi odbacijemo svaku politiku koja napadanje ovih struktura želi da predstavi kao suštinski nelegitimno ili fašističko. U slučaju najskorijih nemira, krajnja desnica je bila ta koja je bila najspremnija da se uključi i napadne. Mi nikada nećemo deliti njihove ciljeve, niti treba da fetišiziramo njihovo delovanje samo zbog toga što su trenutno spremni i sposobni da se sukobe sa strukturama moći zarad sopstvenih ciljeva.
cdn.crimethinc.com/assets/articles/2020/07/13/7.jpg
Mnogo se govorilo o korišćenju fašista i huligana u cilju izazivanja nasilja. Dobro je poznato da je u Srbiji krajnja desnica dobro povezana sa državom, policijom i obaveštajnim službama. Vučić se njima mnogo koristio tokom svog uspona na vlast, kao i tokom 1990-ih. Da li su postojali provokatori poslati u masu sa ciljem da izazovu policijsko nasilje? Verovatno. Tokom prethodnih par dana čuli smo za brojne primere viđenijih grupa sa krajnje desnice (poput Levijatana) koje sarađuju sa policijom, i čak privode i prebijaju ljude umesto njih. To je još jedan razlog da se borimo protiv nijih – oni su samo još jedno krilo države.
Ako nas je proteklih nekoliko dana naučilo nečemu, to je da ne smemo dozvoliti fašistima da monopoliziju direktnu akciju. Tokom nedavnih pobuna u Čileu i Sjedinjenim Državama, videli smo da se direktnim sukobljavanjem sa državom može postići mnogo toga, i videli smo koliko pokret može izgubiti ako dopustil liberalskoj politici respektabilnosti da njime dominira. Znamo da su anarhisti i antiautoritarke uglavnom ostali kod kuće kada su videle ko se nalazio na čelu akcije. Takođe znamo prijatelje/ice i drugarice/ove koji su otišli na demonstracije, aktivno agitovali i sukobljavali se sa ljudima značajno rizikujući time.
Krajnja desnica u Beogradu ima mnogo veza sa državom i kapitalom. Mnogi fašisti rade kao privatno obezbeđenje ili poseduju kafiće ili druge biznise. Ovo je za mnoge ljude stvorilo nezavidnu situaciju u kojoj ne mogu da se upuste u snažniji sukob. Ali smo videli da postoji želja za sukobljavanjem i da moramo stvoriti prostor u kojem se možemo pripremiti za dalje delovanje.
cdn.crimethinc.com/assets/articles/2020/07/13/3.jpg
Implikacije i pouke
Od samog početka, mnoge poruke solidarnosti i podrške su stizale sa prostora bivše Jugoslavije. Ovo je bio prvi nemir velikih razmera u regionu nakon pobune u Bosni i Hercegovini 2014, uprkos značajnim razlikama između njih. Uz proteste koji se dešavaju u Sloveniji, možemo se samo nadati da će se pobuna proširiti Balkanom.
Očigledni konsenzus liberala i desničara da su nasilje i direktna akcija isključivo domen fašista je najgori aspekt nedavnih događaja u Beogradu. Ovo je naročito opasno s obzirom na to da država svaku akciju koja za nju predstavlja istinsku pretnju neizbežno proglašava „nasilnom“, bez obzira na to koliko je ova zapravo nasilna, a što se ovaj diskurs više prihvata na nekritički način, to država ima više slobode da iskoristi nasilje protiv onih koje okarakteriše kao „nasilnike“. Ovo je bilo očigledno kada je Vučić neuspešan pokušaj mirnih demonstranata u Novom Sadu da blokiraju auto-put proglasio „čistim terorizmom“.
cdn.crimethinc.com/assets/articles/2020/07/13/4.jpg
Pored toga što svaki čin neposlušnosti i odbacivanja državnog autoriteta može biti oslobađajuć, drugi pozitivan aspekt ovih događaja je bilo gađenje kojim je većina demonstranata odgovorila na šovinističke pesme i akcije fašističke manjine među demonstranatima. To je nešto sa čime se mnogi demonstranti nikada ranije nisu tako direktno suočili.
Istovremeno, za nas bi bilo katastrofalno kada bi to gađenje postalo povezano sa svakom „nasilnom“ akcijom ili direktnom akcijom kao takvom. Jasno je da je to cilj, kako vladajuće stranke tako i opozicionih stranaka. Pripadnici režima nisu mogli da sakriju zadovljstvo zbog toga što su protesti na kraju ostali bez zuba. Takođe, opozicionim političarima je konačno bilo dozvoljeno da prisustvuju protestima. Kada obe strane države – oni koji trenutno drže monopol na nasilje i oni koji pokušavaju da do njega dođu – govore o zlu nasilja, ono čega se zapravo plaše jeste da će izgubiti mogućnost da nas kontrolišu.
Ovo je naročito vidljivo u pokušaju opozicionih političari da ostvare kontrolu čim im je bilo dozvoljeno da prisustvuju protestu. Odmah su počeli da govore ljudima šta da nose (samo belu odeću) i diktiraju da li je stajanje dozvoljeno ili ne.
Ne smemo se zavarati. Moramo:
-
Onemogućiti liberale ili autoritarce da izjednače direktnu akciju i uništavanje imovine sa fašizmom;
-
Shvatiti da oni koji govore protiv „nasilja“ zapravo žele da nas kontrolišu – pitanje autonomije, nepristajanje da neko nama vlada, je ono što ih zaista plaši, а ne nasilje kao takvo;
-
Uvek pružiti otpor fašizmu.
Zaključićemo rečima Marijane Ivšić, nadrealističke pesnikinje iz Beograda koja je učestvovala u neredima maja ’68. u Parizu, i koja je tada napisala anoniman letak:
„U ovom trenutku samo je ulična poezija ta koja napreduje. Minimalni program je čin destrukcije: to je politički čin par excellence. Tu nema kontrole, nema pravila. Revolucija može biti samo svakodnevna, ako želimo da se borimo protiv fascinacije vlašću (…) Put ka iskorenjivanju fašizma i smrti Boga vodi kroz HAOS.“
Pronađimo jedni druge! Autonomija i solidarnost!
